Настанак и назив села
Корићани су основани око 1770. године, на месту које сељани данас зову Стари Корићани. Основали су га Тешовићи, добегли овамо из Корита у данашњој Црној Гори. За њима су добегли Влајовићи и предак данашњих Јаковљевића. То су најстарији родови у селу, од којих је остало до данас највише домова и потомака.
По овоме се може закључити да село нису основали Милосављевићи, како је установио Т.Радивојевић у својим испитивањима насеља у Лепеници, већ су били његови преци Тешовићи. Наиме, Т.Радивојевић је остао нејасан када је констатовао да су Милосављевићи основали село. Он нигде не помиње Тешовиће и њихове потомке Алексијевиће и Дивниће. Уместо њих помиње Пешовиће и Петровиће, као један род, који је добегао овамо из Корита у времену између 1804. и 1814. године. Зато је остало нејасно, коју је од ових двеју фамилија Т.Радивојевић узео за осниваче села. Обе фамилије су из истог рода, али не потичу од истих родоначелника.
Т.Радивојевић је ипак погрешно утврдио ко су били први досељеници, као и време њиховог досељавања. Наша испитивања показују да у селу не постоје, а нису ни раније постојали Пешовићи, већ само Тешовићи. Од Тешовића воде порекло Петровићи, а они су у блиском крвном сродству са Алексијевићима и Дивнићима, које Т.Радивојевић не помиње. Њихов заједнички предак био је Алексије Тешовић, од чијег имена је настало презиме Алексијевић, а од имена његове жене Дивне презиме Дивнић. Алексијев син Јован увек се исказивао под презименом Тешовић. Пошто су му из првог брака поумирала сва деца и жена, Јован се по други пут оженио и на венчању 1879. године исказао се под презименом Петровић, настало од дединог имена Петар. По овим подацима, Петровићи не чине посебан род са Пешовићима, који заправо не постоје. Зато се Петровићи не могу издвајати од остали Тешовића, јер чине један њихов огранак. Њихов предак се населио овде са осталим Тешовићима око 1770. године, када су међу првима засновали село.
О називу села у народу постоје разна тумачења. По једном тумачењу село је добило данашњи назив по турским Циганима коритарима. Прича се да су они живели на простору данашљих Старих Корићана, где су правили корита и продавали их у Крагујевцу и околним селима. По другом мишљењу село је добило назив по месту где су Турци и други путници појили своје коње. По казивању старијих људи, бунар је био ископан на средини пута. Има и мишљења да је село добило назив по свом коритастом изгледу.
Сва су ова тумачења ипак произвољна. Село је несумњиво добило данашњи назив по пореклу првих досељеника Тешовића, а они су се, као што смо већ истакли, доселили из предела Корита. Њих су касније досељеници прозвали Корићани, па је тај назив временом пренесен на цело село.
Добегли родови правили су своје куће (колибе) на простору где се сада налазе забрани Милуновића и Сијовића, па даље према Ћави, а предак данашњих Јаковљевића имао је кућу на једном брежуљку у својој њиви близу Вињиштанског потока. На том месту 1960. године трактором је изорано огњиште.
Тадашње село било је мало. У њему није било више од седам - осам домова у којима су живели чланови добеглих родова Тешовића, Влајовића, Јаковљевића и Луковића. У близини тог малог села, пролазио је главни пут од Крагујевца преко Кременца за Карановац, данашње Краљево, и Чачак. Тим путем пролазили су Турци, њихова војска и разни зулумћари, који су веома често узнемиравали тамошње сељане. Због несигурности за живот и имовину сви родови, осим Луковића, преселили су се у време Првог српског устанка на ново место где је настало данашње село. Ту су имали боље услове за живот и рад. Нису оскудевали у води, огревном дрвету, грађи, имали су и добре пашњаке за стоку и шуму за жирење свиња.
Лепеница је некад била веома чиста и богатија водом него данас. На њој су сељани појили стоку, жене прале веш, белиле платно, киселиле (мочиле) конопљу и лан. Лети су се у њој купали. Појединци су копали бунаре у долини Лепенице, у којима је било увек довољно воде за пиће и у време највећих сушних година. Скоро сваки бунар био је са ђермом, јер је ниво воде у њима био плитак.
Из Старих Корићана последњи су се иселили Луковићи. Кућу су имали у близини, где се данас налази кућа Миленка Петровића. Од Луковића у селу нема више никог. последњи је био учитељ Љубисав (Љуба) Луковић, који се одселио са породицом у Крагујевац, а своју окућницу продао је око 1950. године свом суседу Миленку Петровићу.
Кад је Јоаким Вујић 1826. године, по жељи кнеза Милоша, кренуо из Крагујевца, да обиђе манастире и неке цркве у тадашњој Србији, он је на том свом путу прво наишао на село Корићане. Да су то Корићани Ј. Вујић је дознао од тамошњих сељана, а могао је и да види још неке преостале али напуштене куће (колибе), пошто су се сељани већ раније били преселили на нову локацију.
У попису села, домова и арачких глава из 1818. године село је унето под називом Корићани, а у каснијим пописима правилно се помиње под данашњим именом. Међутим, у 19. веку Корићани су унети као насеље у неколико страних карата под називом Корицани.
Преузето из књиге ''Корићани село у Шумадији'' аутора Миливоја Д. Милосављевића
По овоме се може закључити да село нису основали Милосављевићи, како је установио Т.Радивојевић у својим испитивањима насеља у Лепеници, већ су били његови преци Тешовићи. Наиме, Т.Радивојевић је остао нејасан када је констатовао да су Милосављевићи основали село. Он нигде не помиње Тешовиће и њихове потомке Алексијевиће и Дивниће. Уместо њих помиње Пешовиће и Петровиће, као један род, који је добегао овамо из Корита у времену између 1804. и 1814. године. Зато је остало нејасно, коју је од ових двеју фамилија Т.Радивојевић узео за осниваче села. Обе фамилије су из истог рода, али не потичу од истих родоначелника.
Т.Радивојевић је ипак погрешно утврдио ко су били први досељеници, као и време њиховог досељавања. Наша испитивања показују да у селу не постоје, а нису ни раније постојали Пешовићи, већ само Тешовићи. Од Тешовића воде порекло Петровићи, а они су у блиском крвном сродству са Алексијевићима и Дивнићима, које Т.Радивојевић не помиње. Њихов заједнички предак био је Алексије Тешовић, од чијег имена је настало презиме Алексијевић, а од имена његове жене Дивне презиме Дивнић. Алексијев син Јован увек се исказивао под презименом Тешовић. Пошто су му из првог брака поумирала сва деца и жена, Јован се по други пут оженио и на венчању 1879. године исказао се под презименом Петровић, настало од дединог имена Петар. По овим подацима, Петровићи не чине посебан род са Пешовићима, који заправо не постоје. Зато се Петровићи не могу издвајати од остали Тешовића, јер чине један њихов огранак. Њихов предак се населио овде са осталим Тешовићима око 1770. године, када су међу првима засновали село.
О називу села у народу постоје разна тумачења. По једном тумачењу село је добило данашњи назив по турским Циганима коритарима. Прича се да су они живели на простору данашљих Старих Корићана, где су правили корита и продавали их у Крагујевцу и околним селима. По другом мишљењу село је добило назив по месту где су Турци и други путници појили своје коње. По казивању старијих људи, бунар је био ископан на средини пута. Има и мишљења да је село добило назив по свом коритастом изгледу.
Сва су ова тумачења ипак произвољна. Село је несумњиво добило данашњи назив по пореклу првих досељеника Тешовића, а они су се, као што смо већ истакли, доселили из предела Корита. Њих су касније досељеници прозвали Корићани, па је тај назив временом пренесен на цело село.
Добегли родови правили су своје куће (колибе) на простору где се сада налазе забрани Милуновића и Сијовића, па даље према Ћави, а предак данашњих Јаковљевића имао је кућу на једном брежуљку у својој њиви близу Вињиштанског потока. На том месту 1960. године трактором је изорано огњиште.
Тадашње село било је мало. У њему није било више од седам - осам домова у којима су живели чланови добеглих родова Тешовића, Влајовића, Јаковљевића и Луковића. У близини тог малог села, пролазио је главни пут од Крагујевца преко Кременца за Карановац, данашње Краљево, и Чачак. Тим путем пролазили су Турци, њихова војска и разни зулумћари, који су веома често узнемиравали тамошње сељане. Због несигурности за живот и имовину сви родови, осим Луковића, преселили су се у време Првог српског устанка на ново место где је настало данашње село. Ту су имали боље услове за живот и рад. Нису оскудевали у води, огревном дрвету, грађи, имали су и добре пашњаке за стоку и шуму за жирење свиња.
Лепеница је некад била веома чиста и богатија водом него данас. На њој су сељани појили стоку, жене прале веш, белиле платно, киселиле (мочиле) конопљу и лан. Лети су се у њој купали. Појединци су копали бунаре у долини Лепенице, у којима је било увек довољно воде за пиће и у време највећих сушних година. Скоро сваки бунар био је са ђермом, јер је ниво воде у њима био плитак.
Из Старих Корићана последњи су се иселили Луковићи. Кућу су имали у близини, где се данас налази кућа Миленка Петровића. Од Луковића у селу нема више никог. последњи је био учитељ Љубисав (Љуба) Луковић, који се одселио са породицом у Крагујевац, а своју окућницу продао је око 1950. године свом суседу Миленку Петровићу.
Кад је Јоаким Вујић 1826. године, по жељи кнеза Милоша, кренуо из Крагујевца, да обиђе манастире и неке цркве у тадашњој Србији, он је на том свом путу прво наишао на село Корићане. Да су то Корићани Ј. Вујић је дознао од тамошњих сељана, а могао је и да види још неке преостале али напуштене куће (колибе), пошто су се сељани већ раније били преселили на нову локацију.
У попису села, домова и арачких глава из 1818. године село је унето под називом Корићани, а у каснијим пописима правилно се помиње под данашњим именом. Међутим, у 19. веку Корићани су унети као насеље у неколико страних карата под називом Корицани.
Преузето из књиге ''Корићани село у Шумадији'' аутора Миливоја Д. Милосављевића
